Čuvena priča o asertivnosti po pravilu podseća na dobro uvežbano foliranje, dok u nama gore 4 vatre i duva 7 tornada. Tako nekako izgledaju i kursevi u kojima se ljudi obučavaju da budu asertivni, ne bi li snizili nivo pritiska koji osećaju u svim konfliktnim situacijama (recimo) poslu.

Pažljivo odabranim rečima, poput nespretnog hoda na vrhovima prstiju, bira se način na koji će se preskočiti uzavreli tok situacije koja ne ide baš u smeru koji ti se dopada.

Pa onda, može li asertivnost uopšte da se nauči?
Da se nauči baš, nisam sigurna, ali da se savlada može, a to se dešava mukotrpnim radom – pre svega na sebi.

Emocionalne sposobnosti koje su nužne da bi čovek bio asertivan podrazumevaju dosta ličnog rada – reprogramiranja, savladavanja nečega što srećnici dobiju za džabe u detinjstvu. Dakle, reči koje potom čovek izabere da koristi u datoj problematičnoj situaciji gotovo da i nisu od presudnog značaja, jer njegovo unutrašnje ustrojstvo je već asertivno.

Reči koje spadaju u asertivan vokabular, a ne odgovaraju tvom emocionalnom doživljaju u tom trenutku – biće fake. Neće značiti baš ništa. Zvučaćeš neprirodno i neuverljivo.

Na bilo kom kursu, pre svega se radi na rečima. To je način kako se ljudi obučavaju da budu asertivni, jer verujemo da se uz pomoć tih kodova dešavaju i izvesne izmene u programu (tog čoveka koji na svojoj asertivnosti radi). Da li je to baš zaista tako?

Provela sam godine radeći u međunarodnim korporacijama u Pragu na svakodnevnom poprištu raznih borbi – i malih i velikih. Ljudi se na poslu svađaju, natežu, neki vode dugoročno ratove čiji su prvobitni povod odavno i zaboravili.
Neki od tih ljudi se bore za taj posao kao način da prehrane svoju decu. Drugi za taj isti posao, ali da bi nahranili svoj alavi ego.
I jedni i drugi su prolazili kroz kurseve asertivne komunikacije, ali i pored toga, zbog manjka onih gore emocionalnih kompetencija, njihove asertivne sposobnosti su uglavnom bile parodične.

Da bi neko bio asertivan, potrebno je da spretno uhvati dizgine svoje emocionalne reakcije pre svega. Bez sposobnosti mentalizacije i neutralizacije – asertivnosti nema.

Mentalizacija je sposobnost da mentalno obradimo emocije koje doživljavamo umesto da ih praznimo kroz ponašanje bez razmisljanja. Za to je potrebna emocionalna pismenost – razumevanje svog trenutnog stanja, pa i emocionalnog stanja onog drugog koji u toj razmeni učestvuje. Neutralizacija nam omogućava da proces emocija neutrališemo i biramo odgovor – dakle da ne reagujemo iz afekta već iz razboritog, trezvenog razmišljanja.
To je samo delić onoga što je neophodno da bi neko bio asertivan – ili što bi se narodski reklo – sjajan za saradnju.

Korporativno okruženje je takvo da svi vrlo brzo pokupe rečenice koje se robotski izgovaraju i zadovoljavaju pravila korporativne komunikacije, a velika većina osim toga ne pretrpi značajnije promene iznutra i zbog toga je i taj doživljaj rada u velikim sistemima za senzibilne ljude tako problematičan. Oni svi izgledaju kao roboti. Svi se smeškaju, a ja ništa ne osećam. Stalno mi se zahvaljuju, a vidim da im baš nisam simpatičan/simpatična. Zbunjuuće je i obmanjujuće.

Kada se još sudare interesi posla i interesi nesavršenih pojedinaca, dešava se borba koja najviše podseća na ono “došli divlji, oterali pitome”. Ali asertivno, moliću!

Asertivnost i sve njene sestre 2
Photo by NeONBRAND on Unsplash

Iako su divlji bili opremljeni s sjajnim mačetama ukrašenim asertivnim detaljima, njihove mačete seku i neretko ostavljaju ljude sa čak post-traumatskim efektom koji kasnije posećuju psihoterapeuta ne bi li se vratili u radnu formu.

Znači, nije dovoljno otići na vikend kurs asertivne komunikacije. To ne rešava baš ništa, osim što zadovljava puku formu od čega pati najveći broj velikih kompanija.

Kada razmišljaš o asertivnosti, razmišljaj o sebi i svojom doživljaju drugih i stvarnosti oko sebe. Pogledaj kako reaguješ i ako je to obično “na prvu loptu”, razmisli koliko bi ti bilo teško da zauzmeš pozitivan i afirmativan stav kada rešavaš kofliktnu situaciju sa bilo kim.
Sada sam pisala o poslu, ali to se dešava i u kući i u krevetu. Baš svuda.

Ta količina osećanja koja te obuzme kada se razbesniš, kada se zamuti vid i pišti pod skalpom…. ekvivalent je količini truda i ne baš prijatnog rada koji moraš da uložiš da se reprogramiraš, da bi mogao da kreneš putem asertivnosti.

Sve, manje od toga, je trening rasporeda reči u rečenici, trening potiskivanja osećanja i trening življenja neutentičnog života.
Jer apsolutno je moguće biti i autentičan i asertivan, jedino što to nije lako.
A teži put u današnje vreme baš nije modi.

(Visited 787 times, 1 visits today)