Prethodnih nekoliko godina provela sam u korporaciji učestvujući medijatorski u konfliktima među zaposlenima. Preko 30 različitih zemalja, oko 150 zaposlenih. Ideja je bila jasna – biznis je bolji kada se ljudi među sobom bolje razumeju, manje daju otkaze i na kraju – više odlučuju da rade prekovremeno ako nisu frustrirani.

Činjenica da su međusobno bili povezani preko 8 sati dnevno, kao u nekom virtuelnom “velikom bratu” tokom covida, nije snizila broj konflikata, otkaznu stopu ili broj grešaka u sistemu koji bismo imali nakon nekog jačeg potresa u nekom od timova.

To je i zamišljeno dosta vizionarski – ljudima ćemo davati razne kurseve iz oblasti umeća komunikacije. Otvorićemo im besplatne račune na Linkedin-u da i sami idu, ako požele, onda ćemo posebno obučiti supervizore i na kraju eto ga medijator, treća osoba koja zapravo hladne glave proces razrešenja konflikta usmerava.

U inostranim korporacijama rade ljudi različitih profila, interesovanja, nivoa obrazovanja i – u različitim kulturama su ponikli, tako da im je i komunikacija veoma različita.

Filteri koji se koriste prilikom zapošljavanja ljudi sve su niži (iako zapravo deluje da svako mora da bude najmanje doktor nauka da bi uopšte stigao do mesta gde prima porudžbine), to zapravo nije tako.
S jedne strane imamo nekakve testove (čije skorove slabo neko i konstatuje), ljudi u timu za regrutovanje novih zaposlenih veoma često o konkretno toj veštini ne znaju mnogo i lični utisak ostaje kao poslednji i dosta bitan pečat.

Kada se svi ti ljudi konačno zaposle (i prođe medeni mesec – a kod nekih on traje i više meseci), dobijate osobu-imigranta sa svim pratećim problemim koje imigrantski status nosi, s gomilom ličnih izazova koje brsti svaki dan u tom okruženju koje nije njen dom – plus izrazitu ambiciju da se bude uspešan jer često su oči iz domovine uprte u nju ili njega i loše vesti nisu poželjne.

U tom duhu, tako napetom i napornom, ljude treba da učimo da se čuju, da se razumeju, da spuste loptu i sagledaju pošteno drugu stranu istog problema, a na jeziku koji im nije maternji.

Photo by Raimond Klavins on Unsplash

Sećam se jedne simpatične “prijave” uvređene Čehinje koja više nije mogla da podnese da je kolega Francuz jednom nedeljno u mailu pita (nakon što mu je poslala izveštaj) – “Is it normal?” (u prevodu “da li je ovo normalno”).
On je smatrao da je potrebno da mu se potvrdi da je sve pod kontrolom.
A ona je smatrala da je on pita da li je normalna.
Tu smo naravno imali jezički problem, ali bilo je i blagog muško-ženskog plesa, njene rane trudnoće i finansijske neizvesnosti koja joj se smešila zbog trudničkog.

Uz njih sam i sama počela vremenom da uočavam (čak i kada sam s nekim bila u okvirima maternjeg jezika) koliko reči nisu dovoljne da bi smo se razumeli dobro.
Potrebno je iznutra, u naličju sopstvenog ja – imati plodno tlo na kome je moguće sejati ideju o tome da neko nije mislio ništa loše ili da se jednostavno kretao u okvirima svojih mogućnosti, koliko god se to nama u tom trenutku činilo neverovatnim. Shvatiti da 98% elemenata nekog konflikta nije lično, bio je Kilimandžaro za mnoge.
Priznajem, i danas kada uletim u fajt, i meni je KIlimandžaro. Nego kako nego je lično!
Da bih ja znala da nešto nije lično, trennizni izgleda nisu bili puno od pomoći?! Nedostajao je neki drugi lejer umeća ili znanja izgleda…

Photo by Nikola Johnny Mirkovic on Unsplash

Što se mene tiče, posle nekog vremena, ceo projekat mi je postao prilično besmislen, iako je zamišljen mudro.

Možemo ljude naučiti da se gutaju i vare konflikte i probleme na poslu, da govore lepe reči kao što su “izvini, molim, hvala”, da ćute malo više nego što govore i da prisustvuju svim treninzima komunikacije – stopa čvorova i petlji se neće smanjiti.

Probali smo, nije radilo. Otkazi su leteli kao i pre, na kraju smo zaposlili još dva medijatora, delovalo je kao da radimo u vrtiću s pomahnitalom decom koju ne samo da pokušavamo kao nešto da vaspitamo, nego ih pored toga i plaćamo, a još nam ni ne ide.

Budžet nas je naterao da podvučemo crtu i malo reorganizujemo stvari – prestali smo da radimo medijaciju u toj meri (osim ako učesnici konflikta ne traže), ali smo ponudli besplatan, anoniman broj za psihološku podršku zaposlenima. Bez obzira da li misle da imaju problema u komunikaciji ili ne.

Za manje od godinu dana – stvari su stajale malo drukčije. Neću da pominjem statistike jer one nisu bile toliko rečite, kratko je vreme bilo, ali se sveopšta atmosfera u timovima popravila i ljudi su počeli da preporučuju svojim poznanicima da se prijave na radna mesta u našoj firmi (što se pre toga dešavalo iznimno retko i pored novčane satisfakcije) i to je bio jedan veliki skok koji smo uočili.

Photo by Brad West on Unsplash

Ukratko, da bi čovek savladao veštine komunikacije, potrebno je da prvo uoči da mu uopšte nedostaju neke emocionalne sposobnosti koje izgleda da baš i nema (što mu u životu, a naročito u konfliktu dosta pravi probleme). Prvo je to dugačak put.
Onda je potrebno da počne da radi na tome da ih razvija. Tek to zahteva krv, suze i znoj.
A tek na kraju dolazi finalni sjaj gde umemo da se svađamo, tj umemo da učestvujemo u konfliktu. Kao nekakav redak nastup maestra koji je već kralj svog zanata.

(Visited 989 times, 1 visits today)