Tamara Obrenović

Uvek kada da mi je postavljano pitanje “Šta želiš da budeš kada porasteš?” odgovorila bih da hoću da postanem psiholog. Kao devojčici, svakako da mi nije bilo najjasnije šta to tačno podrazumeva, ali oduvek mi je to delovalo kao profesija koja bi me nekako približila drugim ljudima, razumevanju njihovog unutrašnjeg sveta. Kada je za to došlo vreme, zaista i jesam završila studije psihologije i duboko verujem da sam imala sreću da donesem pravu odluku o izboru svog životnog puta. Ono što sam imala prilike da naučim o ljudskoj psihi, motivaciji, volji i prirodi kroz formalno obrazovanje i samostalno istraživanje i usavršavanje produbilo je moju želju da postanem psihoterapeut i budem deo puta drugih ka izlečenju, napretku i miru. Deo moje motivacije da se upustim u ovu pomagačku profesiju dolazi iz beskrajne radoznalosti o prirodi ljudskog uma i načina na koji se mogu prevazići prepreke i izazovi za mentalno zdravlje, ali deo dolazi i iz teškoća u mom privatnom životu. Nakon što sam prošla kroz životne gubitke, kroz tugu i žalovanje, postala mi je bliža Jungova ideja ranjenog isceljitelja, jer upravo sopstveni trnovit put nas često može učiniti osetljivijim na izazove sa kojima se suočavaju drugi ljudi, i približiti nam kako se oni osećaju, šta misle i zašto se ponašaju na određeni način suočeni sa tim izazovima.

Racionalno-emotivnu bihejvioralnu terapiju (REBT) izabrala sam zbog dve važne ideje koje zastupa. Prva je ideja bezuslovnog prihvatanja sebe, drugih i životnih okolnosti. Duboko verujem da ovakva filozofija donosi ljudskom umu i duši slobodu jer “skida” sa nas težinu samoosude i vrednovanja sebe kroz prizmu toga šta imamo, šta smo postigli, koje uloge zastupamo i kako se kotiramo uporedivši se sa drugima. Ljudska vrednost se nikako ne
može izračunati i nedostaci i greške nas zajedno sa vrlinama i uspesima čine onime što jesmo, kompleksnim i pogrešivim ljudskim bićima.
Druga ideju REBT-a koja je centralna za moju ličnu životnu filozofiju Elis je sažeo rekavši: “Najbolje godine vašeg života su one u kojima odlučite da su Vaši problemi Vaši. Ne krivite za njih ni svoju majku, ni ekologiju, ni predsednika. Shvaćate da sami upravljate sopstvenom sudbinom.” Kada shvatimo da način na koji sagledavamo ono što nam se događa i šta govorimo sebi o tome, a ne ti događaji sami po sebi, dovode do toga da se osećamo i
mislimo na određen način, dajemo sebi moć. Moć da promenimo svoja uverenja, negujemo funkcionalnija i zdravija osećanja i misli, i konačno omogućimo sebi da vodimo život u skladu s svojim željama, ciljevima i vrednostima.