Tamara Obrenović

Svoju profesiju smatram pozivom koji ne prestaje sa radnim vremenom. Na neki način postali smo sveštenici sekularnog društva što sa sobom nosi i odgovornost i konstantnu potrebu za usavršavanjem.

Nakon stečene diplome master psihologa upisao sam edukaciju iz transakcione analize.
Od radnog iskustva naveo bih 7godina rada u domu za stare sa populacijom trećeg doba. Za mene, mladog psihologa ovo je bila prava riznica mudrosti i različitih perspektiva koje su korisnici delili sa mnom i koje sam ugradio u svoje iskustvo. Na tom sam im neizmerno zahvalan.
Druga velika odrednica bila je volontiranje u Belhospisu, organizaciji za pružanje pomoći i podrške onkološkim pacijentima. Želju za rad sa ovom populacijom dobio sam čitajući knjige Irvina Jaloma, pionira u ovoj oblasti. Teško je pretočiti u reči sve što sam tamo doživeo. I često sam se susretao sa pitanjem kolega/prijatelja, kako možeš?
Smatram da je vrlo hrabro, a ne pesimistično gledati u ljudsku patnju jer tek tad možemo otvoriti kapacitet za empatiju jer niko nije izuzet od teskoba koje nas mogu zadesiti. Jer kad se prizna iz perspektive večnosti koliko smo kao ljudi bespomoćni zapravo u pomaganju i čuvanju jedni drugih i vidim jedini smisao.