Antonija Raspopović Dragić

Saznajte više

O meni

Oduvek me je privlačila ideja da se terapija ne odvija u jednom čoveku, već u prostoru između dvoje ljudi koji se susreću u svojoj ranjivosti. Harry Stack Sullivan je jednom rekao da je terapija susret dvoje ljudi, „od kojih je jedno manje anksiozno od drugog" i to mi je, više nego bilo koja teorija, objasnilo ulogu terapeuta. Ne kao eksperta koji sve zna, već kao onog ko ume da ostane u složenosti, da bude prisutan i kada je teško i time drugome ponudi sigurnost.

Godinama sam istraživala, pisala i predavala, pokušavajući da razumem kako nastaju obrasci u porodičnim odnosima, kako ljudi nose određene terete i kako se ponekad izgube u očekivanjima koja su odavno prestala da budu njihova. Akademski rad me je naučio preciznosti, radoznalosti i strpljivom traganju za vezama između pojava, ali tek u terapijskoj praksi osetila sam šta znači videti promenu dok ona nastaje.

U sistemskoj terapiji najviše me je oblikovala refleksivnost, odnosno sposobnost da ostanem svesna sebe dok sam s drugima. To ne znači stalno preispitivanje, već mekano osluškivanje: šta se u meni pokreće dok slušam, da li reagujem iz radoznalosti ili iz napetosti. Vremenom sam naučila da ti unutrašnji dijalozi nisu znak nesigurnosti, već izvor fleksibilnosti.

Tamo gde se refleksija i odnos sretnu, tu počinje terapijski rad. Verujem da promena nastaje u atmosferi u kojoj se čovek oseća viđenim, a ne procenjivanim; u kojoj terapeut ne „vodi", nego ostaje dovoljno blizu da klijent može da napravi korak koji mu je dugo bio nedostupan. Upravo zato mi je terapija najpre susret, pa tek onda korišćenje bilo koje metode ili tehnike.