Antonija Raspopović Dragić

Saznajte više

O meni

Oduvek me je privlačila ideja da se terapija ne odvija u jednom čoveku, već u prostoru između dvoje ljudi koji se susreću u svojoj ranjivosti. Harry Stack Sullivan je jednom rekao da je terapija susret dvoje ljudi, „od kojih je jedno manje anksiozno od drugog“ i to mi je, više nego bilo koja teorija, objasnilo ulogu terapeuta. Ne kao eksperta koji sve zna, već kao onog ko ume da ostane u složenosti, da bude prisutan i kada je teško i time drugome ponudi sigurnost.

Godinama sam istraživala, pisala i predavala, pokušavajući da razumem kako nastaju obrasci u porodičnim odnosima, kako ljudi nose određene terete i kako se ponekad izgube u očekivanjima koja su odavno prestala da budu njihova. Akademski rad me je naučio preciznosti, radoznalosti i strpljivom traganju za vezama između pojava, ali tek u terapijskoj praksi osetila sam šta znači videti promenu dok ona nastaje. Nije se dešavala u velikim skokovima, već u malim pomeranjima, u načinu na koji klijent prvi put izgovori nešto bez straha, u tišini koja počne da deluje podnošljivije, u pogledu koji kaže „mogu ja ovo“.

U sistemskoj terapiji najviše me je oblikovala refleksivnost, odnosno sposobnost da ostanem svesna sebe dok sam s drugima. To ne znači stalno preispitivanje, već mekano osluškivanje: šta se u meni pokreće dok slušam, da li reagujem iz radoznalosti ili iz napetosti, šta naše ćutanje govori, šta nam razgovor donosi. Vremenom sam naučila da ti unutrašnji dijalozi nisu znak nesigurnosti, već izvor fleksibilnosti. Oni mi dopuštaju da vidim širu sliku, da pustim pretpostavke da „dišu“, da zajedno s klijentom tragam za značenjem bez žurbe i bez potrebe da budem u pravu.

Tamo gde se refleksija i odnos sretnu, tu počinje terapijski rad. Verujem da promena nastaje u atmosferi u kojoj se čovek oseća viđenim, a ne procenjivanim; u kojoj terapeut ne „vodi“, nego ostaje dovoljno blizu da klijent može da napravi korak koji mu je dugo bio nedostupan. Kroz terapijski proces i ja rastem i razvijam sposobnost da razumem sopstvene granice, da se ne utapam u tuđe priče, ali ni da ne bežim od njih.

Upravo zato mi je terapija najpre susret, pa tek onda korišćenje bilo koje metode ili tehnike. Naučni radovi, supervizije, tehnike i modeli pomažu da ostanem utemeljena, ali ono što oblikuje proces jeste živa, stvarna razmena između mene i klijenata koji pokušavaju da pronađu smisao u onome što se događa ovde i sada. Tek kada sam zakoračila u terapijsku sobu, shvatila sam nešto što nijedan naučni rad ne može u potpunosti da uhvati: znanje je važno, ali prisustvo leči. I što više radim i što sam više prisutna, sve jasnije vidim da se najdublja promena ne događa u teoriji, već u odnosu ili u trenutku kada dva sveta pronađu zajednički jezik i kada se, makar na tren, pojavi nova mogućnost.

Verujem da terapija nije mesto popravke, već prostor jasnije samospoznaje. U svakodnevici u kojoj lako pređemo preko sopstvenih osećanja, terapija nudi mogućnost da na trenutak usporimo i pogledamo šta se u nama i između nas zaista događa. To je razgovor dvoje (ili više) ljudi koji zajedno nastoje da razumeju život onakav kakav jeste, sa njegovim teškoćama, ali i sa kapacitetima koji često ostanu neprimećeni. Rumi je to sažeo jednostavno: „S one strane ideja o ispravnom i pogrešnom postoji jedno polje. Srešćemo se tamo.“ U tom prostoru nema potrebe za savršenstvom; važna je samo spremnost da budemo prisutni i radoznali prema sopstvenom iskustvu. Ponekad upravo ta mala spremnost otvara prostor za promenu koja je realna, održiva i istinski značajna.