Za one koji žele da rade na sebi — bez drame, sa planom. Od malih nogu, kada bi me neko pitao šta želim da budem kada porastem, odgovor je uvek bio isti — psiholog. Tada nisam tačno znala šta to podrazumeva, ali sam slutila da je to posao kroz koji ću moći da se približim drugim ljudima i razumem njihov unutrašnji svet. Studije psihologije i posao psihoterapeuta delovali su mi kao prirodan nastavak te radoznalosti — i ostali su to do danas.

Deo moje motivacije za ovaj poziv dolazi iz beskonačne radoznalosti o ljudskom umu, ali i iz teškoća u sopstvenom životu. Nakon što sam i sama prošla kroz gubitke, tugu i žalovanje, postala mi je bliska Jungova ideja o ranjenom isceljitelju — uverenje da nas upravo sopstveni trnoviti put često čini osetljivijim na izazove drugih ljudi i približi nas razumevanju njihove patnje.

U radu se oslanjam na principe REBT-a, pre svega na ideju bezuslovnog samoprihvatanja. Ova filozofija oslobađa od težine samoosude i otvara prostor za stvarnu promenu — ne onu koja dolazi iz osude sebe, nego iz odluke da problemima pristupimo svesno. Kada vidimo da način na koji sagledavamo ono što nam se događa oblikuje naš doživljaj, dobijamo moć da živimo život u skladu sa sopstvenim vrednostima.

Uvek imam u vidu namere i ciljeve s kojima ste se javili, i trudim se da terapijski proces održavam usmerenim ka cilju — i što efikasnijim. Kroz negujući terapijski odnos pun prihvatanja, trudim se da motivišem klijente i ohrabrim ih da menjaju ono što veruju da je važno za njih.