Tamara Obrenović

I moj put, kao i put mnogih mojih kolega, nije bio linearan. A reklo bi se da nas život sve redom temeljno priprema za put koji veoma često ni ne naslućujemo odmah.

Moj je vodio kroz teskobne ratne godine, siromaštvo i disfunkcionalne odnose u porodici. Takva delikatna situacija me je prvi put odvela u emigraciju. Par „magarećih“ godina sam prvi put provela u inostranstvu, što se tada završilo vrlo emotivnim vraćanjem u otadžbinu i zanivanjem porodice u još nestabilnijim i turbulentnijim okolnostima.

Život u otadžbini mi jeste dao komfor maternjeg jezika, ukorenjenost i uporište koje sam neretko osećala jedino na psihoterapeutskim sesijama, ali i sijaset problema za koje nisam nalazila rešenje. Verujem da verovatno i nisam jedina koja je preko stvaralaštva (i studija dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti), a preko ličnih gubitaka i borbi, čula prizivanje da se posvetim pomagačkom pozivu. Tome je sigurno asistiralo i nekoliko sjajnih anđela-psihoterapeuta kojima ću zauvek ostati zahvalna.

Nedugo potom, kako to već biva, muka nas je naterala da se ponovo spakujemo. A moju, tada već brojnu porodicu (4 dece) put je odveo put Praga u kom živimo i danas. Ovoga puta, osim različitih i večitih izazova, emigracija mi je donela i inicijaciju i život u poziv psihologa i psihoterapeuta.

Dok čekamo bolje dane da se vratimo u svoju otadžbinu, svako od nas na svoj način živi svoju misiju. Moja je, očigledno, da pomažem ljudima u dijaspori da sačuvaju sami sebe u onoj čuvenoj trci „trbuhom za kruhom“.

Ukoliko sam ikada nekome donela osećaj prihvaćenosti i ljubavi koji sam ja dobila od mojih psihoterapeuta u mojim teškim danima, cela ova igra zvana život i moj profesionalni put ispunjen je dubokim smislom i ja od toga više ne tražim.