Šta je anksioznost?
Ako bih mogla da navedem jedan problem ili jednu temu koja se najčešće pominje u ordinaciji, to je svakako — anksioznost.
I nisam jedina koja to primećuje. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, samo u prvoj godini pandemije globalna učestalost anksioznosti i depresije porasla je za čak 25%. Studije objavljene u časopisu The Lancet idu i korak dalje — predviđaju da će do 2050. godine najveću učestalost anksioznosti imati mladi između 15 i 19 godina.
To znači da anksioznost nije “pomodarstvo”, niti slabost karaktera. Ona je jedna od najčešćih psiholoških tegoba savremenog čoveka. Svi znamo kako naše bake i deke umeju da kažu da u njihovo doba nije postojala ni anksioznost, ni depresija, ni pubertet. Žao mi je, ali u našem dobu ona i te kako postoji. Ona je merljiva, raširena i sve prisutnija pojava savremenog života.
Ali šta je ona, zapravo?
Anksioznost je stanje produžene unutrašnje napetosti, brige ili uznemirenosti, koje često traje i onda kada nema jasne, neposredne opasnosti. Za razliku od običnog straha, koji je obično vezan za konkretnu situaciju ili realnu opasnost, anksioznost često ostaje i onda kada opasnost nije jasna, neposredna ili proporcionalna jačini reakcije.
Osoba živi i radi, ali u pozadini ima to “podzemno brujanje” koje nikako ne prestaje.
Zahvaljujući tom tihom brujanju, kvalitet života polako počinje da opada. Osećaj radosti bledi. Stvari koje su ranije bile zabavne sada to više nisu. Poput vlage, anksioznost polako prodire u sistem čoveka i sve što dotakne malo pokvari. Kako vreme prolazi, osobi postaje sve teže da se priseti kako je to živeti — bez anksioznosti.
Često se ljudi u jednom trenutku upitaju: kada je tačno sve ovo počelo? Nisam uvek bio ovakav. Mogu li nekako da se vratim u onu prethodnu verziju sebe?
Da li je anksioznost normalna?
Plašiti se nečega ili strepeti od nečega je, da tako kažemo, normalno stanje. Normalno je da se čovek pribojava lošeg rezultata na ispitu, razgovora za posao, lekarskog pregleda ili toga kako će starija deca prvi put otići sama na more.
Povremena anksioznost nije bolest. Ona je deo našeg sistema za preživljavanje. U određenoj meri, ona nas upozorava, priprema i pomaže nam da budemo pažljiviji.
Problem nastaje onda kada anksioznost prestane da bude vezana za konkretnu situaciju i počne da živi svoj život. Tada ona više ne pomaže čoveku da se bolje snađe, već ga iscrpljuje, ograničava i stalno drži u stanju unutrašnje pripravnosti.
Drugim rečima, anksioznost postaje problem kada sistem za alarm počne da se uključuje i onda kada stvarne opasnosti nema.
Kada anksioznost postaje problem?
Anksioznost pre svega postaje problem onda kada osoba oseća da joj nedostaje “pređašnja” verzija sebe — bezbrižnija, opuštenija i radosnija. Zatim, kada počinje da ograničava svoje aktivnosti u pokušaju da umiri anksioznost.
Anksioznost sama po sebi nije bolest. Ona postaje problem kada je preterano intenzivna, traje dugo, javlja se bez jasnog razloga ili počinje da ograničava svakodnevni život.
Na primer, ako neko ima strah od okupljanja, druženja ili javnog govora, može početi da izbegava takve situacije. Umesto da razvija veštine koje bi mu pomogle da se izbori sa neprijatnim osećanjem i ipak učestvuje u socijalnoj razmeni, osoba odlučuje da ostane kod kuće. Na taj način polako i sigurno počinje da se izoluje.
Ili, ako neko pokušava da “umiri” zdravstvenu anksioznost, može početi da provodi jako mnogo vremena kod lekara i u laboratorijama, proveravajući nalaze, simptome i telo, ali bez stvarnog osećaja sigurnosti.
Ili, recimo, mama koja se plaši da će joj se nešto dogoditi može početi da izbegava da izlazi iz kuće bez supruga, jer joj je potrebno da neko bude tu “za svaki slučaj”.
Primera ima mnogo i svi su istiniti — ljudi ih neprestano donose na psihoterapiju.
Čini se da danas skoro svako ima svoju verziju anksioznosti — ličnu, uverljivu i naizgled vrlo logičnu. Ipak, sve te različite oblike povezuje jedna zajednička nit: strah koji deluje kao da ima smisla, ali protiv njega ne funkcioniše obična hrabrost.
Anksioznost tada postaje naš nemili podstanar. Hrani se našom pažnjom, proveravanjem, izbegavanjem i pokušajima kontrole, zauzimajući sve više mesta u našoj “kući”, u kojoj sve manje ima nas.
Najčešći simptomi anksioznosti
Simptomi anksioznosti mogu biti psihički, telesni i ponašajni.
Anksioznost se često javlja u vidu misli koje neprestano dolaze i imaju neprijatnu, neretko i uznemirujuću konotaciju. Mogu se pojavljivati i neželjene slike, scenariji i prikazi. Osoba zamišlja najgori mogući ishod, analizira situacije, preispituje sebe i teško uspeva da se smiri.
Takođe, postoji niz telesnih simptoma, kao što su stezanje želuca, stezanje u grudima, ubrzano disanje, lupanje srca, znojenje ili osećaj slabosti.
Kod fizičkih simptoma — koji mogu biti veoma različiti — važno je reći da se uvek prvo isključuju fiziološki uzroci. Tek kada lekar potvrdi da ne postoji organski razlog za tegobe, možemo sa više sigurnosti govoriti o anksioznosti kao mogućem objašnjenju.
Psihički simptomi anksioznosti
Najčešći psihički simptomi anksioznosti su:
- stalna briga
- osećaj da će se nešto loše desiti
- teškoće sa koncentracijom
- preterano analiziranje
- nametljive misli ili slike
- osećaj unutrašnje napetosti
- strah od gubitka kontrole
- osećaj da osoba ne može da se opusti
- stalno predviđanje negativnih ishoda
Fizički simptomi anksioznosti
Najčešći fizički simptomi anksioznosti su:
- lupanje srca
- stezanje u grudima
- knedla u grlu
- pritisak ili stezanje u stomaku
- mučnina
- znojenje
- drhtanje
- ubrzano ili plitko disanje
- vrtoglavica
- tenzione glavobolje
- nesanica
- umor
- trzanje oka
- napetost u mišićima
- različiti svrabovi ili senzacije po telu
Važno je ponoviti: fizički simptomi anksioznosti mogu biti veoma ubedljivi. Upravo zato ih ne treba automatski pripisivati psihi. Prvo se proverava telo, a zatim se, ako su nalazi uredni, radi na razumevanju psihološke pozadine simptoma.
Ponašajni simptomi anksioznosti
Anksioznost se ne vidi samo u mislima i telu, već i u ponašanju. Najčešći ponašajni simptomi su:
- izbegavanje situacija
- stalno proveravanje
- traženje uveravanja od drugih
- povlačenje iz odnosa
- odlaganje obaveza
- preterano kontrolisanje tela, zdravlja, odnosa ili budućnosti
- smanjivanje života “da bi bilo sigurnije”
- izbegavanje putovanja, vožnje, okupljanja ili novih iskustava
- zavisnost od prisustva druge osobe u situacijama koje deluju zastrašujuće
Upravo ovo sužavanje života često je jedan od najjasnijih znakova da anksioznost više nije samo prolazna briga, već obrazac koji osobi ozbiljno remeti svakodnevicu.
Kako anksioznost nastaje?
Anksioznost ne nastaje samo zbog jednog razloga. Na njen razvoj mogu uticati temperament, genetika, rana iskustva, trauma, hronični stres, porodični obrasci, zdravstveno stanje, hormonske promene, upotreba alkohola ili psihoaktivnih supstanci, ali i dugotrajno ignorisanje sopstvenih potreba.
Ipak, način života koji danas vodimo dodatno opterećuje nervni sistem. Brz tempo, ogromna razmena informacija, stalna dostupnost, manjak sna, manjak prirode i previše stimulacije čine da naš sistem sve teže razlikuje stvarnu opasnost od običnog preopterećenja.
Anksioznost je, u tom smislu, često simptom pokušaja prilagođavanja na životni stil koji zapravo nije naročito prirodan za naš nervni sistem.
Ona potiče iz centra naših emocija, ali se ponaša kao pregrejani motor. Radi jako i brzo, ali nam ne pomaže da bolje rešimo problem. Naprotiv, ometa funkcionisanje celog sistema jer prijavljuje opasnost tamo gde je zapravo nema.
Psihijatar i neuronaučnik Džadson Bruer (Judson Brewer), profesor na Univerzitetu Brown, u svojoj knjizi Unwinding Anxiety nudi posebno koristan ugao gledanja. On objašnjava da anksioznost često funkcioniše kao naučena navika — petlja koja se sastoji iz tri dela: okidač, ponašanje i nagrada.
Naš mozak greškom povezuje brigu sa nekom vrstom nagrade, čak i ako je ta “nagrada” samo privremeno ublažavanje nelagode. Otud i klasično pitanje koje pacijenti postavljaju: “Ja znam da nema razloga da brinem, pa zašto ne mogu da prestanem?”
Bruer bi rekao — zato što volja nije dovoljna. Anksioznost živi u delu mozga koji ne reaguje najbolje na racionalno ubeđivanje, već na obrasce. Zato se ona ne rešava samo tako što sebi kažemo: “Nemoj da brineš.” Da je to dovoljno, niko ne bi bio anksiozan.
Telo i anksioznost: zašto nije “samo u glavi”?
Anksioznost nije samo misaoni problem. Ona se vidi u disanju, mišićnoj napetosti, stomaku, snu, držanju tela, nivou energije i načinu na koji nervni sistem reaguje na svakodnevne situacije.
Novija istraživanja regulacije nervnog sistema pokazuju da hronična anksioznost nije samo “u glavi”, već se akumulira i u telu. Psihijatar Besel van der Kolk (Bessel van der Kolk), u svojoj poznatoj knjizi The Body Keeps the Score (“Telo pamti sve”), upravo iz tog razloga govori o važnosti takozvanog “bottom-up” pristupa — rada koji ne kreće samo od misli, već i od tela.
Telo, drugim rečima, “vodi evidenciju” o našim unutrašnjim borbama, često i dugo nakon što um pomisli da je sve već “obrađeno”.
Zato u tretmanu anksioznosti danas sve više govorimo i o radu sa telom — disanju, regulaciji nervnog sistema, vežbama uzemljenja, pokretu, opuštanju mišića — a ne samo o “razgovoru sa mislima”.
Najčešće vrste anksioznosti
U ordinaciji se srećemo sa nekoliko karakterističnih oblika anksioznosti. Svaki ima svoju logiku i svoje okidače, ali svi dele istu osnovu — strah koji je izmakao kontroli.
Generalizovani anksiozni poremećaj
Generalizovani anksiozni poremećaj, ili GAD, podrazumeva stalnu, široko rasprostranjenu brigu. Kao da su svi dani “presvučeni” softverom koji u svakoj situaciji predviđa neki loš ili koban ishod koji bi morao biti sprečen.
Osoba neprestano analizira, planira, proverava i pokušava da se pripremi za sve moguće scenarije. Problem je u tome što sigurnost nikada ne dolazi. Čim se jedna briga smiri, pojavljuje se druga.
Socijalna anksioznost
Socijalna anksioznost podrazumeva izražen strah od procene, kritike, odbacivanja ili neprijatnosti pred drugim ljudima.
Osoba često brine da će ispasti glupa, čudna, dosadna, neprihvaćena ili nedovoljno dobra. Zbog toga može izbegavati izlaske, upoznavanja, sastanke, javni govor ili situacije u kojima treba da bude viđena.
Ovo nije isto što i stidljivost. Stidljivost ne mora ozbiljno da ograničava život. Socijalna anksioznost, međutim, može dovesti do sistematskog povlačenja i velikog unutrašnjeg pritiska.
Napadi panike
Napadi panike su iznenadne, intenzivne epizode straha praćene snažnim fizičkim simptomima: lupanje srca, otežano disanje, vrtoglavica, drhtanje, preznojavanje, osećaj da će osoba izgubiti kontrolu, onesvestiti se ili umreti.
Napad panike je veoma neprijatan, ali sam po sebi nije opasan. Međutim, često ostavlja za sobom strah od novog napada. Taj strah zatim vodi u dalje izbegavanje: osoba počinje da izbegava mesta, situacije ili aktivnosti za koje veruje da bi mogle da izazovu novi napad.
Tako se oko jednog napada panike može izgraditi čitav sistem ograničenja.
Zdravstvena anksioznost
Zdravstvena anksioznost podrazumeva stalnu brigu da osoba ima, ili će dobiti, neku ozbiljnu bolest.
Ljudi sa zdravstvenom anksioznošću često proveravaju telo, čitaju simptome na internetu, traže dodatne analize, idu kod lekara, ali se osećaj sigurnosti brzo izgubi. Čak i kada su nalazi dobri, um pronađe novo “ali”.
Ovo je posebno iscrpljujuća forma anksioznosti, jer osoba pokušava da dobije potpunu sigurnost tamo gde potpuna sigurnost ne postoji.
Fobije i agorafobija
Fobije su intenzivni strahovi od konkretnih situacija, objekata ili iskustava. To mogu biti strah od letenja, lifta, visine, zatvorenog prostora, pasa, insekata, krvi, igala ili vožnje.
Agorafobija se najčešće odnosi na strah od mesta ili situacija iz kojih osoba misli da neće moći lako da izađe ili dobije pomoć. Zbog toga može izbegavati javni prevoz, gužve, tržne centre, putovanja ili samostalno kretanje van poznatog prostora.
Vozačka anksioznost
U praksi se često sreće i vozačka anksioznost. Ona može ozbiljno ometati svakodnevno funkcionisanje, posebno kod ljudi koji imaju porodicu, obaveze, posao ili žive u sredini gde je automobil potreban.
Osoba može imati vozačku dozvolu, ali ipak izbegavati da vozi. Može voziti samo poznatim rutama, samo kada nije gužva, samo uz nekoga, ili uopšte ne voziti. Vremenom, izbegavanje održava strah i osoba sve više gubi poverenje u sebe.
Anksioznost i depresija
Anksioznost i depresija se često prepliću. Kod nekih ljudi anksioznost prethodi depresiji, jer dugotrajna napetost iscrpljuje sistem. Kod drugih se depresivno raspoloženje javlja zajedno sa brigom, nesanicom, krivicom, umorom i osećajem nemoći.
Mnogi ljudi ne znaju da li je ono što doživljavaju anksioznost, depresija ili oboje. Upravo zato je važna dobra procena, jer nije dovoljno samo “smiriti simptome”. Potrebno je razumeti šta se u osobi zaista dešava.
Važno je napomenuti i da se anksioznost može javiti u okviru fobija, agorafobije, opsesivno-kompulzivnih simptoma, posttraumatskih reakcija ili depresije. Zato nekada nije dobro “lečiti anksioznost” kao izolovan simptom, već sagledati celu osobu i njen životni kontekst.
Kako se anksioznost leči?
Ja ne bih rekla da se anksioznost samo “leči” ili otklanja, kao da je neka neželjena pojava u sistemu. Volim da je tumačim kao informaciju — kao simptom sistema koji nije optimizovan.
Drugim rečima, ne možemo da otklonimo anksioznost, a da ostanemo potpuno isti. Ne možemo nastaviti da radimo sve kao i do sada, da na isti način razgovaramo sa sobom, da se na isti način ophodimo prema svojim osećanjima, telu, odnosima, vrednostima i granicama — i da očekujemo drugačiji rezultat.
Potrebno je razumeti kako funkcioniše sistem koji je za rezultat dao anksioznost. Zatim je potrebno videti šta bi u tom sistemu moglo da se radi drugačije, zdravije i svesnije, kako bi se anksioznost pojavljivala ređe, slabije ili, idealno, gotovo nimalo.
Za to je potrebno vreme. A ta informacija je danas često naš najveći neprijatelj, jer živimo u kulturi brzine. Svi bismo brzo rešenje, brzo olakšanje, brzu tehniku, brzo “samo mi recite šta da radim”.
Ali anksioznost se najčešće ne smanjuje za čas. Ona je složena, višeslojna pojava koja zahteva drugačiju vrstu angažovanosti: promenu navika, bolji odnos prema telu, jasniji odnos prema mislima, učenje regulacije, edukaciju i, pre svega, razumevanje šta radimo i zašto to radimo.
U psihoterapiji se najčešće radi na:
- prepoznavanju okidača
- razumevanju unutrašnjeg obrasca brige
- radu sa izbegavanjem
- regulaciji tela i disanja
- promeni odnosa prema mislima
- postepenom izlaganju situacijama koje osoba izbegava
- jačanju osećaja unutrašnje sigurnosti
- promeni životnih navika koje održavaju anksioznost
- razumevanju dubljih emocionalnih potreba
- učenju kako da osoba bude na svojoj strani, umesto stalno protiv sebe
U tretmanu anksioznosti najviše dokaza imaju psihoterapijski pristupi zasnovani na kognitivno-bihejvioralnim principima, izlaganju, regulaciji nervnog sistema i učenju novih načina nošenja sa strahom. Kod težih oblika anksioznosti psihoterapija se može kombinovati sa lekovima koje propisuje psihijatar.
Mnogo ljudi se na uspešan način rešilo neprijatnih simptoma anksioznosti. Mnogi od njih će reći i da su kroz taj proces postali bolji prema drugima, ali pre svega prema sebi samima.
Iz tog razloga, rad na anksioznosti često postane mnogo više od uklanjanja simptoma — postane početak zrelijeg odnosa prema sebi.
Šta možete sami da uradite?
Ako se mučite sa anksioznim mislima i raspoloženjima, prvi korak je da prestanete da bežite od anksioznosti i počnete da je upoznajete.
Pročitajte nekoliko kvalitetnih knjiga, potražite pouzdane sadržaje, edukujte se. Ali pre svega — obratite pažnju na svoj životni stil. To jako često viđam u svom radu: ljudi su iscrpljeni, nenaspavani, preopterećeni, bez rutine, bez kretanja, bez dovoljno odmora, a onda od svog nervnog sistema očekuju da bude miran i stabilan.
Obratite pažnju na osnovne stvari:
- da li spavate dovoljno
- da li pijete dovoljno vode
- kako se hranite
- da li imate makar minimalnu dnevnu rutinu
- da li se krećete
- da li provodite vreme napolju
- šta slušate i gledate
- koliko vremena provodite na mrežama
- kakve vesti, muziku i sadržaje unosite u svoj sistem
- sa kim provodite vreme
- da li ste u okruženju koje vas neguje ili stalno iscrpljuje
Ovo neće uvek biti dovoljno, naročito kod ozbiljnijih oblika anksioznosti, ali je često osnova bez koje psihološki rad ide mnogo teže.
Takođe, ima smisla proveriti osnovne zdravstvene faktore sa lekarom. Kod nekih ljudi fiziološki faktori — na primer problemi sa štitnom žlezdom, anemija, nizak feritin, deficit vitamina B12 ili vitamina D — mogu pojačati simptome nalik anksioznosti.
Samopomoć nije zamena za psihoterapiju kada je anksioznost jaka, ali može biti važan deo oporavka. Nekada već male promene u ritmu života daju nervnom sistemu poruku da nije stalno u opasnosti.
Kada potražiti stručnu pomoć?
Stručnu pomoć ne morate čekati tek kada sve pokušate sami. Psihoterapija može biti korisna i na početku, upravo zato da ne biste mesecima ili godinama lutali između simptoma, Google pretraga i pokušaja samopomoći.
Vreme je da razmislite o stručnoj pomoći ako:
- anksioznost traje duže vreme
- osećate da vam sužava život
- izbegavate situacije koje su vam ranije bile normalne
- imate napade panike
- stalno proveravate telo, zdravlje, odnose ili budućnost
- teško spavate
- teško se koncentrišete
- osećate da više ne ličite na sebe
- drugi ljudi primećuju da ste stalno napeti
- imate osećaj da ne možete sami da izađete iz tog kruga
Psihoterapija je mesto gde možete da napravite red u svom unutrašnjem ormaru. Tu učite da razumete šta se dešava, da prepoznate obrasce koji vas drže u anksioznosti i da razvijete veštine koje vremenom mogu značajno umanjiti simptome.
I ne, psihoterapija vas neće vratiti na neku prethodnu, bezbrižnu verziju vas. To najčešće nije ni moguće. Ali ono što može jeste da vam pomogne da se formira jedna nova, zrelija i stabilnija verzija vas — ona koja uspešnije prepoznaje stvarne probleme, a one “nestvarne”, zamaskirane u anksioznost, više ne prati slepo.
Ako se uz anksioznost javljaju misli da ne želite da živite, samopovređivanje, ozbiljna nesanica, zloupotreba alkohola ili supstanci, osećaj gubitka kontrole, ili ako fizički simptomi liče na hitno medicinsko stanje, važno je potražiti pomoć odmah — lekara, psihijatra ili hitnu službu.
Ne morate čekati da postane nepodnošljivo. Psihoterapija ne služi samo za krizu, već i za trenutak kada shvatite da ne želite više da živite u stalnoj unutrašnjoj pripravnosti.
Najčešća pitanja o anksioznosti
Da li je anksioznost ista stvar kao stres?
Nije. Stres je obično reakcija na konkretnu, jasno prepoznatljivu situaciju i prolazi kada se situacija reši — predstojeći ispit, gust raspored, problem na poslu.
Anksioznost je drugačija: ona ostaje i kada nema jasnog razloga, ili kada razlog deluje premali za intenzitet osećanja.
Stres je gost koji dođe i ode. Anksioznost je podstanar koji odbija da se iseli.
Da li je anksioznost opasna?
Anksioznost sama po sebi nije opasna, ali može biti veoma neprijatna. Posebno kod napada panike, fizički simptomi mogu delovati zastrašujuće: srce lupa, dah se skraćuje, telo drhti, osoba ima osećaj da će se onesvestiti ili umreti.
Ipak, važno je prvo isključiti fizičke uzroke simptoma. Kada lekar potvrdi da je telo u redu, onda se može raditi na razumevanju i smirivanju anksioznog sistema.
Anksioznost nije opasna u smislu da će vas “uništiti”, ali jeste važan signal da vaš sistem traži pažnju, promenu i podršku.
Da li anksioznost prolazi sama od sebe?
Ponekad da — naročito ako je vezana za konkretan životni period, kao što su selidba, razvod, gubitak posla ili drugi intenzivni događaji, i ako osoba ima dobre mehanizme nošenja sa stresom.
Ali u praksi često viđam i suprotno: anksioznost koja nije razumeta i tretirana ima tendenciju da se vremenom širi i učvršćuje. Postaje navika, kako bi to rekao Bruer.
Što duže traje, više se “ušančuje” i u telu i u svakodnevnim obrascima ponašanja.
Koliko traje psihoterapija kod anksioznosti?
Pošteno rečeno — zavisi.
Kod nekih ljudi vidljivo poboljšanje se dešava već posle nekoliko meseci redovnog rada. Kod drugih, naročito kada je anksioznost duboko utkana u životne obrasce ili praćena drugim temama, kao što su depresija, trauma ili problemi u odnosima, proces može trajati duže.
Ono što je sigurno: psihoterapija nije doživotna obaveza, već rad sa jasnim ciljem — da osoba bolje razume sebe, ovlada konkretnim veštinama i postepeno vrati život koji je anksioznost počela da joj oduzima.
Da li su lekovi neophodni kod anksioznosti?
Ne uvek.
Kod blažih i umerenih oblika anksioznosti psihoterapija je često dovoljna. Kod težih slučajeva, kombinacija lekova i psihoterapije može biti najefikasnija.
Važno je razumeti da lekove propisuje psihijatar. Ne uvode se samostalno, ne ukidaju se samostalno i ne uzimaju se “po osećaju”.
Lekovi mogu smanjiti intenzitet simptoma kako bi osoba mogla da funkcioniše i radi na promenama, ali psihoterapija pomaže da se razumeju i menjaju obrasci koji anksioznost održavaju.
Kako da znam da je vreme da potražim pomoć?
Postoji nekoliko jasnih signala: anksioznost vam ograničava svakodnevni život, izbegavate situacije, mesta ili ljude, traje duže od nekoliko meseci, utiče na san, ishranu ili koncentraciju, ili imate fizičke simptome koji vas plaše.
Takođe, vreme je da potražite pomoć ako osećate da više ne ličite na sebe, da stalno živite u pripravnosti, ili da se vaš život sve više organizuje oko izbegavanja straha.
Ne morate čekati krizu da biste se obratili. Što ranije, to lakše.
Da li se anksioznost može potpuno izlečiti?
Iskreno — više bih volela da kažem jednostavno da. Ali realnost je nešto složenija.
Anksioznost se može izrazito umanjiti. Kod mnogih ljudi ona može potpuno nestati iz svakodnevnog funkcionisanja. Ali ono što se ne menja jeste činjenica da smo svi pomalo predisponirani na anksiozne reakcije, naročito u stresnim periodima.
Cilj terapije nije da postanete “imuni” na anksioznost. Cilj je da imate alate kojima je prepoznajete pre nego što vas preuzme, da razumete šta vam poručuje i da više ne morate da joj prepuštate vođstvo nad svojim životom.
Izvori
- World Health Organization (2022). COVID-19 pandemic triggers 25% increase in prevalence of anxiety and depression worldwide.
- Brewer, J. (2021). Unwinding Anxiety: New Science Shows How to Break the Cycles of Worry and Fear to Heal Your Mind. Avery.
- van der Kolk, B. (2014). The Body Keeps the Score: Brain, Mind, and Body in the Healing of Trauma. Viking.
- Global Burden of Disease Study (2021); The Lancet eClinicalMedicine (2024). Dynamic changes and future trend predictions of the global burden of anxiety disorders.
