Puno se ovih godina piše o narcisoidnim partnerima, roditeljima, prijateljima.
Nekada to sve zvuči preterano, kao pa nije svaki kreten nosilac etikete “narcisoidnog poremećaja ličnosti”. Tačno, nije!

Ipak, toliko mnogo ljudi je u nezdravim, toksičnim vezama u kojima kod jednog partnera dominiraju crte manipulativnog karaktera (s narcisoidnim elementima) da podrške nikada ne može biti previše.

Ne možete previše podržavati nekoga ko pati u nezdravoj relaciji iz koje se tako teško izlazi.
Ne možete previše edukovati nekoga ko jedva razume šta mu se desilo i ko i dalje ima problema da poveže sve tačke u univerzumu totalnog haosa u kom živi.
Ne može se ni previše inspirisati neko da radi na sebi, da voli sebe, da razume zašto je odabrao takvog partnera, takvu vezu i da na taj način pokuša da unese novi kvalitet u svoj život.

 

Nisam ni za etiketiranje ljudi koji nose dijagnozu narcisoidnog poremećaja ličnosti (mada je njih u ordinacijama ili na sesijama jako malo). Njihov život, s prenaduvanim, fragilnim egom ne čini njihov život nimalo spektakularnim (iako im je to životni projekat).

Dobro je da ih razumemo, shvatimo odakle dolaze i zašto njihov odnos prema drugim ljudima (porodici i partnerima pre svega) izgleda kako izgleda. Ali to svakako ne znači da iz tog razumevanja treba da se rodi potreba za ponovnim ukidanjem granica.

Naše razumevanje narcisoidne strukture, pomaže nama.
Njima, iz mog iskustva, slabo šta pomaže.
A to je osobama koje su njihove žrtve, najteže da prihvate.

Faze razumevanja i prihvatanja da imaš posla s osobom koja je manipulativna (a možda i narcisoidna u ovom modernom kontekstu) uglavnom prolaze kroz školski redosled:
dobra faza, tvoje hodanje po prstima da održiš dobru fazu (često čitave porodice – najčešće žena i deca sinhronizovano rade na tome da se mir održi), pucanje tamo gde se najmanje očekuje, zatim sledi kazna i potom faza “leda i napuštanja”. I onda opet odpočetka.

I tako godinama. Iscrpljujuće, besmisleno. Smenjuju se faze koje liče na da bi taj čovek ili žena stvarno mogli da budu idealni partneri – i toga da se pretvaraju u najužasnije prikaze, bahate i okrutne, kraljeve i kraljice ledenih srca.

Žene svoje partnere narcise opisuju kao zastrašujuće u tim momentima. Kod mene ti opisi uvek trigeruju doživljaj da malo dete opisuje užasan trenutak kada se osećalo ostavljeno. Na veoma sličan način se žene, partnerke osećaju u minus fazama s narcisima. Zastrašujuće samo i beznadežno. Tinktura straha, tuge i bespomoćnosti.

Dobro je da znamo da taj ritam i smenjivanje dobrih i loših momenata kreira uslovni refleks u čoveku koji u sebe ubacuje program da dobri momenti stižu, samo je pitanje trenutka (ili nečega što treba da učinim) i to zapravo znači da počinju u potpunosti da zanemaruju i obezvređuju sopstvene potrebe.

Ta nada koja počinje da biva tvoja hrana, zapravo počinje i da te ubija.

I tu se stvara ono što se na engleskom zove “trauma bonding”. “Povezanost u traumi” je nesrećan prevod, ali je najbliži onome što se dešava između dvoje ljudi koje igraju tu napornu i tešku igru – a koja u svojoj dinamici podseća na “Štokholski sindrom”.

U tom duhu veza se centrira oko partnera koji na suptilan način vrši kontiunuirano emocionalno i psihičko nasilje. Partner-žrtva koja odbija da prihvati da je žrtva, svakodnevno emocionalno i zdravstveno plaća ostanak u toj relaciji.

Veoma često, naročito u početku procesa razumevanja šta se tu zapravo događa, problematičnog partnera niko ne doživljava kao nasilnika već kao “teškog čoveka”, “jednostavno je takav” itd.

Vremenom, ta plaćanja postaju ozbiljna, skupa, troši se mentalno i fizičko zdravlje, truni se jedan život, užas se materijalizuje na svim poljima.
Jedino što zaista živi je alava duša narcisa – crna rupa koja guta sve što joj se približi.

Kako da znaš da li je neka osoba baš taj čuveni narcis? Signali za uzbunu su sledeći (pisaću još o tome):

  • Hodanje po jajima (način kojim pokušavaš da održiš harmoniju u vezi)
  • Uočavanje nedostatka empatije kod partnera (šta god da proživljavaš, partneru fali softver za povezivanje s tvojim osećanjima)
  • Manipulativne tehnike u komunikaciji – tretman ćutanja (iznenadni prekid komunikacije i ignorisanje), gaslighting ili sluđivanje (opet preuveličavaš; to je bila samo fora, napravila si od toga čitav film itd);
  • Pasivna agresija
  • Izrazita osetljivost na bilo kakvu kritiku

Nastavi da se edukuješ i nemoj da dižeš paniku bez potrebe. Iz mog iskustva, najveći broj osoba koje su imale posla s narcisom, na neki čudan način su od početka znali da nešto tu nije kako treba, ali su ignorisali taj osećaj. Takođe, taj osećaj su često pominjali kao “osećaj u stomaku”.
Ukoliko se pribojavaš da se nalaziš u vezi koja te iscrpljuje na razne načine, trebalo bi da potražiš profesionalnu pomoć kod nekoga ko ima iskustva s tom vrstom problema.

(Visited 1,745 times, 1 visits today)