Naslov teksta je često ubojito oružje u žustroj svađi ljudi koji se najverovatnije vole.

Ima raznih varijacija na zadatu temu:

  • A da ideš ti malo kod stručnjaka
  • Ja mislim da si ti spremna/spreman za psihoterapiju
  • Jedino što nam prostate jeste da nas oboje spakuju u Lazu i da završimo
  • Idi malo kod doktora da ti da neke lekiće

Uglavnom, atak na zdrav razum u “neasertivnom” konfliktu izgleda tako da jedna osoba želi da diskvalifikuje onu drugu i dodeli joj etiketu mentalno obolele osobe s kojom – ne može ni da se svađa.

Neretko, čak i kada se konflikt završi (a odnosi fino i trajno naruše) počinje stvarno promišljanje – on mora da ima neku dijagnozu. Ima sto posto.

Neki idu i dalje, pa počinje edukacija. Bogu ‘fala na internetu ima dovoljno informacija. Uglavnom formira se klinička slika, počinju konsultacije s prijateljima, lakše se podnosi teret nerešenog konflikta ako drugoj osobi nalepim etiketu da je neuračunljiva jer je prosto – mentalno bolesna. Vrag je odneo šalu, život me nije štedeo, evo ludaka mi na leđa stavio.
Dobro sam ja normalna!

Koliko ima teških brakova, komplikovanih porodičnih odnosa i složenih iskustava, bojim se da ne bi smo imali dovoljno ustanova koje pružaju pomoć, ukoliko bi to zaista bilo istina.

Da ja sada savetujem da se maniš etiketiranja u afektu, verovatno nema preterano mnogo smisla.

Photo by Frida Bredesen on Unsplash

Ali ukoliko sumnjaš da osoba preko puta tebe zaista ima mentalni problem, kada se smiriš, ne bi bio loš korak da se prvo zapitaš otkud ti u tom odnosu i koji deo tvoje ličnosti ima benefit od odnosa s “ludakom”. Mislim, kad je već jasno da je on/ona, odlepio.
Jer vidiš, dokazano je, čovek baš ništa ne radi za džabe! Takvi smo mi ljudi. Od svakog odnosa, svakog povezivanja, mi kao ličnosti imamo neku psihološku korist (a neretko nam ta korist zapravo donosi dosta štete…). Znači topao savet je da se pre slanja neprijatelja na frontu kod stručnjaka jednostavno poslužiš pre svega ogledalom.

Ko sam i šta radim ovde. I zašto to radim. I do kad ću to da radim. I šta me motivše da to nastavim da radim i da patim (ako patim). I na kraju da li ja ovde rastem ili se to ja samoometam u tom razvoju…. i na kraju, priznajem li sebi da ne samo ne rastem, nego se sputavam i idem razvojno nizbrdo – ali, moliću, nisam ja kriva. Kriv je on. On, on.

Eto, ako bi se on izlečio, ja bih zablistala.

Kada se mrzne vrh nosa od besa, sve ove reči, svakako ne dolaze u glavu. Ali kada se situacija smiri, nije loše staviti prst na čelo.
Ogledanje mnogima ide dobro u samostalnom angažmanu, ali neko poseti i nekog profi držača ogledala i onda se mic, po mic – situacija bistri.
Ključno je da pobediš potrebu da neko mora biti „kriv“. I da, ma kakva je situacija iza tebe, kreneš svojim putem rasta. Samorazvoja. Upoznavanja samog sebe.

Okreni list i pokušaj, za početak, da ozdraviš od sebe i obrazaca koji ti ne služe.

A ludaci će da otpadnu ko krastice. Nećeš prstom morati da mrdneš.

Photo by Aleksandra Sapozhnikova on Unsplash
(Visited 921 times, 1 visits today)