Dosta me je nervirala ta rečenica kada sam bila mala, moj otac je to u nekim krajnje neprimerenim trenucima stalno ponavljao. I prođoše godine, a evo mene, smejem se dok ponavljam sebe ono što mi je toliko išlo na živce.
Tada nije bilo tastature, pisalo se olovkom i papirom, organizovani ljudi su imali teftere, agende, a nešto kasnije je došla i pomama onih žutih papirića koje možeš da zalepiš bilo gde.
Svaki radni i lični prostor je bio pun papira. Znalo se gde je haos. A i lepo se znalo gde je red.
Danas, kada je digitalno doba zavladalo, papiri i papiriću su nestali, a mi sve pametniji. Mislim pametniji i kao ljudska vrsta i pametniji sami za sebe. Ili ne?! 🙂
Paradoksalno, sve izgleda k’o pod konac, nigde haosa, a mi sve luđi. I izgubljeniji.
U sferi samorazvoja, pisanje rukom ima svoje počasno i važno mesto koje se ne može ustupiti računaru. Mislim može, ali ostajemo u tom dobrom procesu bez dragocenih specijalnih efekata koji imaju produženo, isceljujuće dejstvo na onoga ko piše.
Na mala vrata pokušavam da ti proguram staru dobru ideju pisanja dnevnika kao nekog ličnog dokumenta koji bi jednoga dana mogao da bude, ako ne baš tvoj emocionalni putokaz, ono barem deo porodične istorije ako ti porodične okolnosti omoguće pa budeš nečija tetka, baba, deda… to je kao neko pisamce koje upućuješ generacijama koje dolaze iza tebe, direkt iz ovog života i ovog trenutka.
Nekako, eto, uz malo volje, možeš da budeš tvorac tog nevidiljivog mosta od reči koji spaja buduće i sadašnje vreme, preko koga prelaze samo pozvani ili naročito radoznali.
A svaka porodica iznedri bar po jednog takvog člana, priznajmo.
Pisanje rukom je dragoceno kao što je i kuvanje u toku brižljivo praćenog plana ishrane koju je odredio nutricionista. Ništa bez kašike.
Tako bih ja dodala – ništa bez olovke.
To najviše vidim kada s nekim radim vežbu koja se zove “Životne strategije” i koja se nadovezuje na FB post – Da li razmišljaš o svojim životnim potezima?
Fejsbuk guta žive ljude, nema se vremena tamo za puno raspredanja o detaljima. Ali ako i razmišljaš i analiziraš svoje postupke, imaš li neku zabelešku o tome?
Kao, bio sam ovde, sada sam ovde, želim da stignem tamo. Kako ću to da uradim, šta mi je na raspolaganju. Čime ja uopšte raspolažem?
U radu na vežbi koju zovemo #životnimstrategijama ljudi se zaprepaste svojim tzv. životnim bilansom. Onaj “aha” efekat ima malo i atomsko dejstvo jer i nedeljama potom javljaju se dalji uvidi, kapiranja i povezivanja.
Kroz presek situacije i definisanje trenutnog stanja i neke “idealne” situacije kojoj težiš, uz pomoć alata koje koristimo, dolazi se do razumevanja svojih aduta i svojih problematičnih oblasti (odgovornosti) u obe kategorije (i toga gde si sad, i onoga čemu težiš).
Blog je nezahvalno mesto za raspisivanje ovakvih postupaka (ne vole ljudi više da čitaju toliko), ali kao ideju za razmišljanje, predlažem ti da razmisliš o svom uspehu u svakoj od sledećih kategorija i neka to bude moj lični doprinost tvom novom dobu 🙂 :
- lična (odnos sa samim sobom, slika o sebi, samopoštovanje, razvoj ličnih osobina, obrazovanje, zdravlje, moj novac),
- profesionalna (uspeh u profesiji, zadovoljstvo profesijom, kompetentnost, adekvatni prihodi), društvena (veza s ljubavnim partnerom, prijateljstva, nova poznanstva),
- porodična (odnos sa supružnikom ili roditeljima, deocm, braćom, sestrama, uopšte familijom)
- i na kraju duhovna (jasna vizija smisla ili misije koju imate u životu, to je ono osećanje da živite ono što jeste, da živite svoje autentično ja).
I dodajem, razmišljanje je polazna tačka. Ako ima snage i inspiracije, biće lepše ako se uhvatiš papira i olovke, pa ispišeš te kategorije i onda oceniš sebe pravedno i strogo, kao svaki predsednik upravnog odbora svog života koji duboko, intituivno zna koliko ti možeš (samo ako hoćeš).
Ko je zainteresovan, ali misli da bi mu pomoć dobrodošla, uvek može da mi se javi.
Ostali, porazmislite makar o dnevniku.
Dajte svoj mali doprinos tome da kao civilizacija ne prohujimo u vihoru pixela.