Piše: Marina Maksimović

Reaktivno i povređujuće ponašanje adolescenata prema svojim roditeljima je veoma čest problem u kome se roditelji pronalaze nemoćni i preplavljeni osećanjima anksioznosti, besa, tuge i praznine.

Kako dolazi do ovoga? Gde je problem počeo?

Uviđanje i održavanje granica je sposobnost koja je zaista retka.

Najteže ih je održati sa najbližima, a naročito svojom decom sa kojima smo imali prirodno zamagljene granice u funkciji odgajanja dok su bili bebe. Ogroman zadatak roditelja je da od početka života svog deteta prepoznaju njohove signale u interakciji, i da poštuju granice koje oni ispoljavaju od najranijeg doba na suptilan način.

Nekada smo mislili da se ljudske bebe rađaju bez sposobnosti, ali danas znamo da se rađaju veoma opremljeni asortimanom sposobnosti – za započinjanje, održavanje i prekidanje socijalnih interakcija. To nam govori koliko je komunikacija bitna u životu svakog čoveka, sa time se rađamo i kroz to se razvijamo. Glavni zadatak roditelja je da prepoznaje bebine različite signale i da odnos izgleda naštimovano kao ples. Ako roditelj ne prepoznaje komunikaciju svoje bebe, uzima je kada on želi, prekida interakciju kada on želi, nastavlja interakciju nevezano za to da li beba želi itd – problem počinje ovde.

Sledeća velika prekretnica za probleme u odnosu je adolescentno doba i neuspeh da shvatimo da naše dete postaje nezavisna odrasla osoba. Ovo je lako shvatiti na misaonom nivou, ali je na emotivnom veoma teško.

Tada se događa jedna velika promena – glavna stvar prestajemo da budemo mi, glavna stvar postaje društveni život.

Dinamika više nije usmerena na učenje koje dovodi do nagrade u vidu našeg odobravanja, nego na učenje da se pregovara sa vršnjacima da bi se zaslužila bolja pozicija u grupi. Dobijamo sporednu ulogu, i to je naročito teško da se prihvati.

Sve u nama se suprotstavlja tome, idalje ih izdržavamo finansijski, i dalje ih doživljavamo kao sliku svog odgoja i kao deo sebe. Ono što često proizilazi iz stanja nemoći je kritikovanje. Saveti koji imaju formu usputstava jer „mi znamo bolje jer smo stariji“ kao i zabrane, samo dodatno zatežu diskonekciju.

Hormoni dodaju ulje na vatru u vidu biološke ekscitacije i osetljivosti, i generacijski jaz u načinu komunikacije čini stvar još težom.

Šta onda možemo da uradimo?

Prvi savet je da, iako nekada može biti teško i nemoguće, pokušamo da prestanemo da se fokusiramo na ponašanje našeg deteta i da počnemo da se fokusiramo na značenje tog ponašanja.

Šta moje dete pokušava da mi kaže ovim ponašanjem? Ukoliko odbacuje naše savete, šta nam to poručuje? – Poručuje nam da veruje u svoje stavove i da je svoja sopstvena osoba. Prestanimo sa savetima. Ali i ne ljutimo se. Naše dete treba da zna da može da dobije savet onda kada ga želi.

Ukoliko hoće nešto da nam ispriča, treba da pokušamo da slušamo bez saveta i osuđivanja. Izražavanje osećanja i mišljenja je velika potreba, to je ono što je lekovito i treba da ponudimo prostor za to.

Treba da se trudimo da podržimo interese i napore svog deteta čak i ako se ne slažemo uvek sa izborima.

Preporuka je da odredimo jasna pravila i zaštitimo sebe.

Ostanimo dosledni. Količina novca, osnovni red u kući itd., ali važno je da ne bude u funkciji vaspitavanja nego u funkciji saradnje. Npr. bez buke od toliko i toliko sati jer spavamo, pokupi svoje stvari za sobom, jer je to fer itd.

Teško je uspostviti pravila ukoliko je to propušteno ranije, ali pokušajmo sa nekoliko ostvarivih i uvek sa ciljem koji ima praktičnu funkciju, a ne kaznenu ili vaspitnu. Dete postaje odrasla osoba i treba da se uči uzajamnosti i da razvija saradljivost, a ne poslušnost.

Ovo je moguće samo ako tretiramo dete kao nezavisnu jedinku sa svojim sopstevim željama, motivima, i potrebama. Nevolja je što to nosi sa sobom i pravo da ta nezavisna osoba ode od nas, i to nas dovodi do glavnog i najtežeg zadatka. Naša deca odlaze i to je deo života.

Poslednja i najvažnija preporuka je psihoterapija.

Ukoliko imamo problem sa našim odraslim detetom, izvesno je da smo napravili greške i propuste od samog početka.

Razmislimo, da li imamo problem sa granicama u svom ličnom životu i pre i izvan odnosa sa našim detetom?

Možda naši roditelji nisu znali da „plešu“ sa nama u interakciji kada smo bili bebe. Vrsta i specifičnost ovih neuspeha u komunikaciji formira bazu ličnosti. Istraživanje unutrašnjeg sveta može doneti strukturalne promene u našoj ličnosti i promene ne samo odnosa sa našim detetom, već i ostalih odnosa i važnih životnih aspekata.

(Visited 15 times, 1 visits today)