Photo by Bui Hoang Lien on Unsplash

Deo naslova ovog teksta je ujedno i tema ovogošnjeg Svetskog dana mentalnog zdravlja. To je, s jedne strane bitno, a s druge i nije bitno.

S jedne strane, svaka promena počinje prvo idejom i razgovorom, sa hiljadu malih koraka koje prate put ka realizaciji. A s druge strane, deluje kao nekakva hipokrizija. Jer problem je toliko ogroman i čini se kako tu skoro ništa ne možemo da promenimo. Samo pričanje ili nazivanje nekakvog dana po problemu koji svi uočavamo, neće pomoći mnogo.

Ovaj svet koji smo sami napravili, podeljen je na moćne i nemoćne. Na bogate i siromašne.
Čini se da je Univerzum (ili Bog ako vam je draže) bio naročito darežljiv za ove prve u obe kategorije. A takođe se čini i da je bio nekako prestrog i surov prema ovim drugima.
Nekako kao da sva muka sveta padne na čoveka koji nema.

I svi znamo one priče kako se smeju i pevaju oni koji nemaju ništa. Kako udare brigu na veselje i kako im na toj umetnosti (u muci stečenoj) zavide svi redom, pa i svetski creme de la creme. To onda deluje kao nekakva ravnoteža. Kao ovima osmeh, ovima novac.
Sve dok ne dođu teška vremena. Dok ne svane taj dan “Slepa ulica” i izlaza nema. Nekada je reč o bolestima tela, a nekada o mentalnim bolestima i u oba slučaja svako od nas zna nekoga ko je pomoć tražio ali je nije našao – jer nema neki papir. Jer trenutno nema lekara. Jer nema mesta u bolnici. Jer nema lekova. Jer je naprosto sistem zakazao.

Iako ne mislim da mentalne bolesti padaju lakše socijalno višim slojevima društva, evidentno je da njihov izlazak iz kriznih situacija jednom rečju – lakši.
U više reči to možemo da kažemo tako da ljudi “viših” slojeva mogu na miru i dugo da plaču i raspadaju se dok god se ne sastave ponovo. Ne moraju to da rade sami, dok u krilu drže jedno, dvoje ili troje dece koje nema u tom trenutku ko da pričuva. Mogu da posvete posebnu pažnju pravilnoj dijeti i dobrom dnevnom režimu. I na kraju sistem im omogućuje veoma dobru zdravstvenu negu, s poštovanjem i uvažavanjem.

Tačno je, i bogati plaču, al nekako dostojanstvenije.

Ovih dana gledam seriju MAID “Netfilx”. Reč je o mladoj ženi s ćerkicom koja pokušava da se iščupa iz kandži
porodičnog nasilja u okviru socijalnog nivoa kome pripada – a koji je, kako to drama zahteva, izuzetno nisko.
Iako iznimno obrazovana (ali samo zbog ličnih afiniteta da čita i bavi se pisanjem), kroz seriju pratimo kako se neko ko je siromašan, bez ikakve podrške, uglavnom gladan i maltretiran, snalazi u ovom svetu.

Ovom našem, predivnom ali tako neravnopravnom svetu.
Pomoć koja joj se pruža uglavnom je nehotična, dešava se pukim slučajem, kada naleti na dobre ljude u prolazu (srećnom ih ima). A tenziju održava informacija u uglu ekrana gde pratimo bilans njenog novčanika.
Kada je pobegla od kuće s detetom imala je samo 12 dolara.

Priznajem da se sa junakinjom toliko saosećam da često epizodu ne mogu ni da odgledam u celini nego je seckam na nekakve vremenske parčiće koje mogu da podnesem. Iako to u seriji nije prikazano, posledice takvih iskustava na mentalno zdravlje su dugotrajne i često veoma komplikovane.
Žrtve su ostavljene same sebi i sistemu – koji plače za humanizacijom.
Da li ćemo u tome uspeti? Nisam toliko optimistična, ali sam istovremeno određena da je to jedini put kojim možemo i trebalo bi da idemo.

Neka je jedan od tih million koraka mapiranje Svetskog dana mentalnog zdravlja i diskusije koje mogu da rode ideje, koje će zatim voditi ka realizaciji.

A seriju obavezno pogledajte :)!

PS. Htela bih samo da objasnim da sam svesna koliko je nesrećan izbor izraz “viši” sloj društva i da sam to koristila u kontekstu određivanja grupacije ljudi koja ima više novčanih sredstava na raspolaganju, a ne na neki drugi način koji bi markirao neku drugu vrednost koja se ne odnosi na novac.
Takođe, delim još jedan klip koji mi često padne na pamet, a danas naročito. Bez ikakve osude. Tako lako zaboravimo – kako razmišlja gladan čovek.