Piše: Antonija Raspopović Dragić

Ono što je bilo, ne može da se promeni.

Međutim, ono što smo danas je delom oblikovano našim najranijim životnim iskustvima, zbog čega je u ličnom radu veoma važno osvrnuti se na prošlost. To iskustvo se u okviru knjige Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj, autorke Štefani Štal,  uokvirava u koncept unutrašnjeg deteta (Frojdovskog ida, naše dečje JA).

Iako ne verujem da je životni imperativ pronaći unutrašnji “zavičaj”, posebno ako nam je to neko sa strane nametnuo, autorka Štefani Štal je, verujem, zvučnim nazivom svoje knjige želela da ukaže na značaj mentalnog zdravlja i važnost negovanja onog ranjivog dela nas.

S obzirom da niko ne prolazi kroz samo pozitivna ili samo negativna iskustva, kod svakoga od nas se nekada aktivira sunčano, a nekada dete senke. Sunčano dete je skupni naziv za naša “pozitivna” iskustva i emocije poput spontanosti, radoznalosti, vitalnosti, životne radosti i sl. Sa druge strane, dete senke ukazuje na neka “negativna” uverenja i emocije (tuga, strah, gnev, bespomoćnost) i zaštitne strategije poput povlačenja, težnje skladu i savršenstvu, moći i kontroli i sl. Epitete “pozitivno/negativno” namerno stavljam pod navodnike, jer u psihoterapijskoj praksi ne postoje pozitivne i negativne emocije. Svaka emocija je bitna, ima svoje mesto u “koordinatnom sistemu konfuzije” i može da nam posluži kao vrlo značajna informacija o našim potrebama.

O njima upravo piše i Štefani, te navodi 4 osnovne psihološke potrebe:

• Potreba za vezivanjem i povezivanjem (zajedništvom) koju, recimo, roditelji mogu da osujete zanemarivanjem, odbacivanjem i/ili zlostavljanjem. Međutim, psihoterapija može da predstavlja sigurnu bazu, put ka reparativnom iskustvu i ostvarivanju značajnih, sigurnih veza sa drugima.
• Potreba za autonomijom i kontrolom se javlja u svim razvojnim fazama jer je ceo naš razvoj usmeren ka tome da postanemo samostalni i nezavisni od roditeljske brige (separacija od roditelja). Međutim, ukoliko ova potreba nije zadovoljena, ona može biti veoma izražena. Štefani navodi: “Ako je čovek opsednut kontrolom, njemu je veoma stalo do sigurnosti jer se duboko u sebi oseća nesigurnim”. U okviru psihoterapijskog procesa, neretko identifikujemo i rasvetljavamo potrebe, te zajedničkim snagama krojimo načine na koje se one mogu zadovoljiti.
• Potreba za prijatnošću i zadovoljstvom je naša nasušna potreba, jer je za opstanak važno da čovek nauči da reguliše svoje osećaje prijatnosti i neprijatnosti. S tim u vezi, tokom života je potrebno raditi na sposobnosti da se podnese osujećenje tj. da se toleriše frustracija, odloži zadovoljenje i sl. Psihoterapija je nekada veoma prijatna stvar koja podrazumeva i šalu i smeh, ali u ključnim, tranzicijskim momentima nije uvek prijatna.
• Potreba za jačanjem sopstvene vrednosti/za priznanjem, koja je izraženija što nam je bitnije mišljenje drugih. Dete senke ima nestabilan osećaj sopstvene vrednosti, dok je kod sunčanog deteta obrnuto. Na psihoterapiji učimo kako da prepoznamo odakle dolazi ta naša potreba, odnosno kako to da mi je baš ovoliko stalo da sada, kod ovog profesora i iz ovog predmeta dobijem desetku, na primer.

Glavno pitanje na koje autorka daje mnoštvo odgovora i različitih perspektiva je “Kako da ojačamo sunčano dete i utešimo dete senke?”.

Preporučujem vam da isprobate bar neku od pregršt jasno i detaljno objašnjenih vežbica iz knjige, a koje vam mogu pomoći da postanete svesniji/a svog deteta iz senke i njegovih karakteristika, što može poboljšati vaše izglede da unutrašnjeg odraslog dovedete u red i da se svesno prebacite u mod sunčanog deteta.

Ako vam se dopada kako Antonija piše i želite da zakažete besplatnu konsultaciju s njom, javite se!