Piše: Marina Maksimović

Pitanje: Povremeno od tuge imam problem s disanjem. Kao neki grč u grlu i otezano disanje. Da li sam anksiozna ili je to samo tuga?

Hvala što ste podelili svoje iskustvo.

Emocije se osećaju u telu, a grudni koš je glavno mesto ispoljavanja tuge kroz senzacije stezanja mišića torza, otežanog disanja, stezanja vrata i dubokog bola.

Što se tiče anksioznosti manje je specifično, ispoljava se kao napetost, neki će je osećati u vratu, vilici, grudima ili stomaku.

Vagus nerv igra značajnu ulogu jer povezuje mozak sa glavnim sistemima u telu i održava komunikaciju um-telo.

Polazi iz moždanog stabla i spušta se niz vrat i pluća. Ima vitalni značaj za fizičko i emocionalno zdravlje i stimulacijom na određenom mestu na vratu, grlu i abdomenu možemo uticati na opuštanje ovog nerva koji je pod stresom “zategnut” (potražite na internetu kako da pronađete tačna mesta).

Što se vašeg pitanja tiče, odgovor je verovatno – oba.

Osećamo puno emocija u različitim slojevima naše unutrašnjosti.

Anksioznost je strah, strepnja koja može postojati u vezi sa raznim stvarima, između kojih je i strah od tuge. Anksioznost može i stajati kao neka vrsta odbrane, prekrivati tugu, u pokušaju da je udaljimo. Tuga je dublje pohranjena emocija i javlja se kao reakcija na gubitak. Gubici mogu biti razni i život ih je pun, a često nas nažalost nisu učili kako da se sa njima nosimo, te su ostali potisnuti u našem nesvesnom odakle tinjaju i guše nas iz dubine našeg bića.

Za malo dete život je mnogo da bi umelo da ga obradi. Ako naši roditelji nisu davali posebnu pažnju tome kako se osećamo i negativne emocije zataškavali, ućutkivali i umanjivali sa “nije to tako strašno”, “nemoj da plačeš nema od toga ništa”, “sekiraš majku” itd, ostajali smo sami sa ovim teškim emocijama. Jedino što smo mogli jeste da pronađemo mnogo različitih načina da ih zaboravimo.

Deca uče brzo, ali ako nismo naučili da se nosimo sa tugom tada, danas nam je potrebno nezamislivo više vremena i strpljenja da bismo to naučili, kao i sa jezicima ili bilo čime drugim – ali je moguće, i vredno toga.

Prva stvar koju psihoterapeut treba da ponudi jeste bezbedan prostor, verovatno jedini takav, da se konačno susretnemo sa svojim bolom. Ovog puta zajedno sa nekim, jer su potrebna dva uma da ponesu teret. Važno je da shvatite da ne morate i ne treba da budete sami u tome. Odaberite treniranog psihoterapeuta u čiju ekspertizu verujete i učinite za sebe ono što vaši roditelji nisu umeli. Pomozite sebi da prevaziđete ono što vas boli i da počnete da živite sveže i slobodno.

Ako vam se dopada kako Marina piše i želeli biste da imate s njom besplatnu konsultaciju, javite nam se!