Koliko puta ste se zapitali šta se dešava kada terapija traje duže – mesecima, pa i godinama?
U ovom tekstu, britanski terapeut Tom Smithson divno opisuje kako se dugoročna terapija ne samo produbljuje, već prerasta u nešto potpuno novo, nežno i moćno.
Prevod sam pripremila jer verujem da će mnogi u ovom tekstu pronaći i sebe – kao klijenti, kao terapeuti, ili jednostavno kao ljudi u odnosima koji leče.

Autor: Tom Smithson
Izvor: open.substack.com/pub/thomassmithson
Prevod: Tamara Obrenović

Dugotrajna terapija postaje nešto drugo

(I to obožavam)

Radim kao terapeut već skoro sedam godina, s tim da sam još dve godine tokom edukacije radio sa klijentima. Dakle, bližim se svojoj prvoj deceniji u ovoj profesiji. Vremenom mi je postalo sasvim uobičajeno da radim sa mnogim klijentima na dugoročnom nivou. Što duže obavljam ovaj posao i što duže pratim pojedince kroz dugotrajnu terapiju, sve jasnije mi je koliko se terapija menja – postaje nešto drugo, nešto predivno.

U prvim mesecima rada s klijentom, i pored želje da budemo ravnopravni, klijent terapeuta obično vidi kao stručnjaka koji pruža uslugu. Terapeut, posebno u privatnoj praksi, želi da uradi dobar posao i da tu uslugu pruži kako treba. I to je u redu – ako klijent dobija ono što mu je potrebno i terapeut to uspeva da ponudi, sjajno. Veza se ipak gradi vremenom, pa u prvih nekoliko meseci, iako postoji terapeutski odnos, on je još uvek kao mlada biljka koja se pruža ka svetlu.

Nakon šest meseci do godinu dana, temelji terapeutske veze postaju mnogo stabilniji. Postajemo dovoljno ravnopravni. Terapeut tada zna mnogo više o svom klijentu – o ljudima iz njegovog života, o prošlosti, o onome što pokušava da postigne. U tom periodu terapeut je već bio svedok kako klijent doživljava rođendan ili praznike, bio uz njega tokom važnih godišnjica. Terapeut i klijent postaju deo života jedno drugome, na nedeljnom nivou. Nije neobično da terapeut zna više o svom klijentu nego o nekim sopstvenim bliskim prijateljima. Ipak, sve to može i dalje delovati profesionalno – „radimo terapiju“ – dok istovremeno pokušavamo da budemo autentični.

Ako se rad nastavi duže od godinu dana, recimo dve godine, terapeutski odnos postaje još dublji. Postajemo prijateljski nastrojeni, ali ne i prijatelji – to bi bilo neetično. Ako sve ide dobro, tada zaista jesmo ravnopravni, uprkos dinamičnom odnosu terapeut-klijent. Ne samo da terapeut zna mnogo o klijentu, već klijent sada zna i više o terapeutu, makar kroz posmatranje njegovog života koji se menja paralelno s njihovim. Na primer, mnogi moji klijenti su videli kako se selim, kako menjam prostor, frizuru, pa čak i kako sam neslavno pokušao da pustim bradu! Mnogi od mojih dugoročnih klijenata su me ispratili i kroz proces usvajanja deteta i moje odsustvo tokom roditeljskog odsustva.

U tom stadijumu dolazi i do spontanih, blagih otkrivanja ličnih informacija s terapeutove strane – prirodno i nenametljivo. Nije to više samo „bio sam na odmoru“, već „bio sam u Španiji sa porodicom, vreme je bilo divno“.

Predivna stvar u ovoj fazi, a kod nekih klijenata se dešava i ranije, jeste što terapeut sada ima mnogo veću slobodu da kaže stvari direktnije. Jer je već video kako se isti obrasci ponavljaju. Možemo reći: „Seti se da…“ ili „Zaista? Taj čovek može da te tretira na taj način?“ Možemo podsećati klijente na njihove uspehe i podsećati ih zašto su poželeli da unaprede svoj život. Sa mnogo više sigurnosti u odnosu, možemo izazvati nezdrava ponašanja, jer znamo šta naš klijent želi. Možemo reći: „Jesi li konkurisao za onaj posao? Nisi? Hajde da razgovaramo o tome.“

Posle tri, četiri i više godina, terapeutski odnos postaje toliko snažan da klijenti postaju deo terapeutovog unutrašnjeg sveta. Često se pitamo kako su. Emocionalno smo uloženi u njihove odnose, mnogo više nego u ranim godinama. Stalo nam je. Tugujemo. Osećamo.

Dugotrajna terapija znači da prolazimo s klijentima kroz promene u njihovim životima.
Gledamo ih kako se zaljubljuju i kako prestaju da vole.
Gledamo ih kako dobijaju novi posao i napuštaju stari.
Gledamo ih kako stiču i gube prijatelje.
Simbolično smo uz njih kad se venčaju.
Podržavamo ih kroz razvod.
Držimo ih (metaforički) kad im neko premine.
Radujemo se s njima kad dobiju dete, i tugujemo zbog gubitaka koji to ponekad prate.
Gledamo ih sa njihovim starim i novim ljubimcima.
Gledamo ih dok putuju svetom i pronalaze sebe.
Gledamo ih kako menjaju karijeru, pa život.
Pomažemo im da svake godine budu autentičniji.
I pričamo s njima o serijama, o omiljenoj hrani i knjigama.
Sve to – i još mnogo više.

I u svemu tome ima nešto toliko čarobno. To više nije „samo terapija“. To je relacijska terapija. To je odnos.

Dok ovo pišem, postajem svestan da sve ovo možda zvuči kao da za ovakav odnos treba večnost – godine i godine rada. I često je tako (mada ponekad sve dođe brže, a nekad i sporije). Ali verujte mi – nikada ne deluje tako. Sa mojim dugoročnim klijentima, osećaj je kao da smo trepnuli – i zajedno proživeli godine u minutama.

Zato, ako ovo želite – samo počnite. Vreme će ionako proleteti.

Neizmerno sam zahvalan svim klijentima s kojima radim, ali moram da priznam – kada pređemo godinu dana, tada često počinje da se dešava nešto divno i uzbudljivo. Dugoročna terapija postaje nešto drugo.