Vruća tema ovih dana u terapijskom prostoru, uvek i zauvek – kako da postavimo granice.

Kako uopšte da počnemo s tim. I još kad probamo, a naiđemo na „stativu“, ustuknemo brže nego što smo istrčali.

Navodim ovde jedan od potencijalnih razloga zašto vam je teško da postavite granicu:

Bojite se da je to nekulturno, da odbija druge, delovaćete kao neka samoživa i sebična osoba.

Ova dilema ima smisla samo ako granicu postavljate vičući, lupajući, ugrožavajući druge psihički ili fizički. I ta vrsta razgraničavanja se događa vrlo često, ali samo zbog toga što se granica dugo prelazila i poklopac na vašoj glavi je propištao. Moramo da naučimo da delujemo ranije!

Da bismo postavljali granice ispravno, potrebno je da to uradimo daleko ranije, nego što smo to naučili da radimo. Dakle, ne moramo da čekamo da nam neko dođe na vrata da bismo mu rekli – ali ja želim da se odmaram, već ćemo to saopštiti čim razgovor krene da se kreće u tom smeru, gde gosti planiraju da vas posete, a vama to ne odgovara. To je naravno banalan primer, ali slikovit za određivanje vremena kada je granicu dobro postaviti.

Način kako saopštavate svoju granicu je najvažniji.

Kako se saopštava granica?

Jasno i direktno. Vodite računa da ne podižete ton. Precizno kažite šta želite ili samo to čuveno „ne“.

Nemojte da navodite ono što ne želite i zašto ne želite i zašto vam se to nikad nije dopadalo. Jasno recite šta želite (svoja očekivanja) ili odbijte nešto što vam nije prihvatljivo. Ne upetljavajte se u opravdavanje, to vas, naročito u početku, može oslabiti.

Krivica

Mislim da je nemoguće pričati o granicama, a ne pomenuti krivicu.

Krivica je osećanje koje imamo kada verujemo da je ono što radimo loše. Ona je uvek povezana s vašim uverenjem o tome da li je u redu saopštavati svoje lične potrebe i želje. O tome ste najviše učili kada ste bli mali, do pete, šeste godine vašeg života.

Mnogi od nas su rasli u kućama gde nam je bio nametnut osećaj krivice ako nešto  želimo.

To kad nešto mi želimo (a mali smo), vrlo često se tretiralo kao bezbrazluk.

Svi znamo one situacije gde smo morali da zagrlimo ili čak i poljubimo neku babu koju i ne poznajemo, iako nam se to nikako nije radilo. U tom trenutku, dobijali smo poruku, da ako uradimo ono što nikako ne želimo (pređemo svoje granice) mi smo dobri i poželjni u svojoj porodici. A to želi svako dete – da bude dobro i prihvaćeno u svojoj porodici. Detetu je u tom trenutku to najvažnije na svetu, mnogo važnije od nekog tamo osećanja da se dobro oseća u svojoj koži. Dete preko odnosa s drugima (roditeljima) pravi odnos prema sebi.

Dakle, mnogi od nas su bili vaspitavani tako da budu pokretne, neme slike u kući.

Naše detinje emocionalne i psihološke potrebe su morale biti uklopljene u život odraslih koji su se – pa, brinuli da namire svoje psihološke potrebe. Da neguju sliku o sebi u društvu (kako su fino vaspitali decu), da ne moraju da se brinu o komplikovanim osećanjima koje ima dete (budi dobar ili samo pogled koji govori pretnju) i tako dalje.

Većina balkanskih kuća je potrebe deteta svodila na „sit i čist – doviđenja“. Rezultat toga je jako puno odraslih ljudi koji smatraju da doslovno nemaju prava na više od toga. Posebno su u toj grupaciji žene.

Važno je da razumemo da je zdravo i normalno reći šta nam je potrebno i zauzeti se za sebe, a da to ne znači da time ugrožavamo dostojanstvo druge osobe. Namirivanjem vlastitih potreba uspostavljanjem granica, ugrožavaćemo samo one ljude koji su imali i tekako korist od toga da mi naše granice nemamo.

To ne zvuči dobro, ne zvuči kao zdrav odnos.

Tu se otvara prostor za emocionalnu ucenu, čest mizanscen toksičnih odnosa.

Ako u samom početku rada na vlasititim granicama imate i dalje osećaj krivice, stisnite zube i podnesite to osećanje. Ono je osećanje kao i svako drugo – dođe i prođe. Osećati krivicu u prvim fazama ovog učenja je normalno i ono će proći. Nije genijalan recept, ali poslušajte i shvatićete da nam ništa genijalnije od toga i ne treba.

Osećaj uspeha i lojalnosti prema sebi koju ste pokazali zaštitivši svoje granice – prevazići će intenzitet osećanja krivice i vremenom ga u potpunosti istisnuti.

Bićete ponosni na sebe kako ste to naučili i osetićete na mnogo nivoa kako se bolje osećate u svojoj koži od kada umete da kažete kulturno i prijatno „ne“.

Drugima ostavite da oni urade svoj zadatak, baveći se svojim osećanjima – šta i kako da rade kada im neko postavi granicu.

(Visited 7 times, 1 visits today)